Sve je tako tužno, govorio bi princ Genđi, čak
i to prozračno lišće, to belo, ružičasto
rasipanje grana. Zato što mi proleće govori
o jeseni, o protoku vremena, zato što
cvetovi opadaju, a lišće vene. Monah je mislio
o tome, šta leži iza reči, koje bi on
mogao reći za utehu, koje on potom
i nije rekao za utehu, o tome šta
iza svih reči i misli, lišća i grana
leži, ili možda, misli on, kreće se,
kao i mi primičući se, klizeći, plivajući
kroz širom otvoreni planinski prevoj, gde nizovi
drveća beže po padinama, a laki
oblak poleće iznad zvonika i planine
nestaju u blistavoj čežnji. Automobili
nisu stizali voz, sa prozora prolaza kojim su
na kolicima već iznosili kofere, nosili torbe,
beše vidljiv grad, velike kule na sunčanom horizontu.
Preveo Svetislav Travica
Iz knjige Minhenski dnevnik, V.R.T., Beograd
